ŽIVOT POSLE SMRTI - Prava istina se krije u Bibliji, a šta nas tradicija uči

Odakle potičemo? Ko smo? Šta je smisao našeg života? Kakva nas budućnost čeka? To su pitanja koja nam se uvek iznova nameću. Na ova pitanja postoje samo dva tumačenja: ili je čovek slučajna skupina atoma, koju je oblikovala beskrajna igra slučaja tokom miliona godina, ili je on, zajedno sa živom i neživom prirodom, delo Stvoritelja, neizmernog u mudrosti, sili i ljubavi.

Biblija, koja je istinski religioznom čoveku temelj vere i života, upoznaje nas sa Stvoriteljem, otkriva nam kako je postao čovek i govori nam o njegovoj večnoj sudbini. Ako sumljate u Bibliju evo jedna odlicna kljiga o povezivanju nauke i religije gde mozete da otkrijete da ozbiljna nauka potvrđuje Bibliju ili Sveto Pismo.

A sad šta nam Biblija govori o najvažnijem pitanju čoveka.

Stvaranje čoveka

Da bi razumeli šta se dešava sa čovekom kada umra moramo razumeti kako je Bog stvorio čoveka.

"Gospod Bog je stvorio čoveka od zemaljskog praha i udahnuo mu u nozdrve dah života, i čovek je postao živa duša." (1. Mojsijeva 2,7)

Ovaj kratki izveštaj ističe ne samo vezu koja postoji između Boga i čoveka već ističe sve što je moguće utvrditi o postanku čoveka i njegove strukture:

• Čovek je sastavljen od dva elementa - prah zemaljski i dah života (ili duh životni).
• On je spoj ovih dvaju elemenata.
• Čovekovo osnovno obeležje označeno je činjenicom da je on “duša živa”, tj. živo biće.

Ni u jednoj od ove tri grupe reči ne spominje se izraz besmrtnost ili besmrtna duša. Međutim, ipak postoji veoma rasprostranjeno mišljenje da je Bog stvorio čoveka sa besmrtnom dušom. Pristalice tog mišljenja smatraju da je Bog stvorio čoveka besmrtnim, jer ga je stvorio “po obličju svojemu”, a Bog je besmrtan.

Nadahnuti izveštaj četiri puta spominje da je Bog stvorio čoveka na svoju sliku ili po svom obličju (1. Mojsijeva 1,26.27; 5,1; 9,6). U 1. Mojsijevoj ili knjizi Postanka nemamo određenu izjavu koja bi nam bliže objasnila u čemu je Bog stvorio čoveka prema svojoj slici - obličju.

Apostol Pavle daje u tom pogledu objašnjenje kad kaže:

“I da obučete novu ličnost koja je stvorena po Božjoj volji u istinskoj pravednosti i vernosti.” (Efescima 4,24)

Čovek je stvoren kao čisto pravedno i sveto biće. U moralnom pogledu čovek je bio Božja slika. Učiti i verovati da je čovek stvoren kao besmrtno biće zato što je stvoren prema slici besmrtnog Boga, nema nikakve logične osnove. Ako bismo verovali da je čovek besmrtan zato što je ovako stvoren, onda bismo takođe morali verovati da je čovek svemoguć, sveznajuć i svuda prisutan, jer je Bog svemoguć, sveznajuć i svuda prisutan. Svakome je jasno da je to apsurd. U Svetom pismu ili Bibliji se čoveku nigde ne pridaje atribut besmrtan. Taj atribut daje se jedino Bogu koji je “car nad carevima i gospodar nad gospodarima, koji sam ima besmrtnost”. (1. Timotiju 6,15.16)

Dah života

Bog je načinio čoveku telo od “praha zemaljskoga”, udahnuo mu u nos “dah života”, i tako je čovek postao “živa duša”. Izveštaj ne kaže da je Bog udahnuo čoveku besmrtnu dušu. Udahnuo mu je “dah života”. Izrazi “dah života”, “dah Božji”, “duh Božji” ili “duh” označavaju, kad je reč o sastavu ili postanku čoveka, jedno isto načelo, isti princip života - besvesnu oživljujuću silu, koja je Božji dar:

“Ako bi pažnju obratio na nekoga, i ako bi k sebi uzeo duh njegov i dah njegov, izdahnulo bi svako telo, i čovek zemaljski u prah bi se vratio.” (Knjiga o Jovu 34,14.15)

“Mene je Božji Duh stvorio, i dah Svemoćnog život mi je dao.” (Knjiga o Jovu 33,4)

U času smrti, koja je obrnuti proces od procesa stvaranja, Bog uzima čoveku “dah”, ili “duh”, i čovek se opet vraća u prah od koga je načinjen:

“Tada se prah vraća u zemlju, gde je i bio, a duh se vraća Bogu, koji ga je dao.” (Propovednik 12,7)

Živi čovek u kome je “dah života” ili “duh”, ne poseduje time besmrtnost, jer je taj “dah života” u njemu samo za izvesno vreme, a ne za večnost. U času smrti dah mu se oduzima, i čovek odlazi u grob, vraća se u prah:

“Duh njegov izađe iz njega, i on se u prah vraća, tog dana propadnu sve misli njegove.” (Psalam 146,4)

Duša živa

Šta znači izraz “duša živa”? Znači li ovaj izraz isto što i “besmrtna duša”? Nipošto! “Živa duša” nije neko odvojeno biće koje bi se uselilo u beživotno telo. Kako je čovek stvoren? Bog je u beživotno telo udahnuo dah života, životnu silu, i tako je čovek postao živa duša, individualno biće. “Dah” ili “duh” u Bibliji se nikada ne izjednačuje sa “dušom”. “Duša” je sam čovek, a “dah” je sastavni deo čoveka. Da izraz “živa duša” ne znači i “besmrtna duša” proizlazi i iz činjenice da se tim izrazom označavaju i stvorenja niža od čoveka. Četiri puta jevrejski izraz “nefeš” (duša) odnosi se na niža stvorenja - životinje, pre nego što je primenjen i na čoveka:

“Potom reče Bog: neka vrve po vodi žive duše... I stvori Bog kitove velike i sve žive duše što se miču... Potom reče Bog: neka zemlja pusti iz sebe duše žive po vrstama njihovim. A svemu zverinju zemaljskom... i svemu što se miče na zemlji i u čemu ima duša živa, dao sam svu travu da jedu.” (1. Mojsijeva 1,20.21.24.30)

Udahnjivanjem životnog daha čovek je postao živa duša ili biće. Srce je počelo da mu kuca, krv teče, mozak misli, a životni procesi da se odvijaju. Prilikom smrti dešava se obrnut proces - Bog uzima od čoveka životni dah, srce prestaje da kuca, tok krvi se zaustavlja, um prestaje da deluje i životni procesi se gase. Čovek se vraća u prah, u isto beživotno stanje odakle je došao. Napominjemo da čovek nije stvoren za to da umre, već da večno živi. Međutim, on nije stvoren besmrtan. Stvoren je s mogućnošću da to postane, a da bi to mogao postati, prema svom Stvoritelju trebalo je da pokaže potpuno poverenje i poslušnost. Na žalost, prvi čovek nije izdržao probu vernosti i poslušnosti.

Za palog čoveka ipak postoji nada. Bog se u svojoj neizmernoj ljubavi pobrinuo za čovekovo spasenje.

“Jer Bog je toliko voleo svet da je dao svog jedinorođenog Sina, da niko ko iskazuje veru u njega ne bude uništen, nego da ima večni život.” (Jovan 3,16)

Iako po Adamu svi umiremo prvom ili prirodnom smrću, ne moramo umreti drugom ili večnom smrću. Po Hristu možemo biti naslednici besmrtnosti ili večnog života. To ćemo postati ako u ovom životu izaberemo Božji put, život u skladu s Božjom voljom; ako dopustimo da Hristos svojom rečju i svojim Duhom obnovi u nama Božju sliku, Božji moralni karakter, i ako u stalnoj zajednici s Hristom istrajemo u dobrim delima i svetom življenju do kraja (Rimljanima 2,6-8).

Stanje mrtvih

Reč “ruah” (dah) ne označava neko odvojeno svesno postojanje. Duh ili dah dat je čoveku u trenutku kad postaje živo biće, a napušta ga kad umire. To je dar od Boga koji se vraća Bogu kad čovek umre ili izdahne.

“I vrati se prah u zemlju, kako je bio, a duh se vrati k Bogu, koji ga je dao.” (Propovednik 12,7)

Što se tiče sudbine, čovek počiva u grobu do časa vaskrsenja. Čovek ne prima platu, nagradu ili kaznu, odmah u času smrti. Verni Božji ljudi primiće nagradu, besmrtnost, u dan Hristovog drugog dolaska (1. Solunjanima 4,14-17) Tada će se zbiti vaskrsenje vernih. I nepokajani grešnici vaskrsnuće hiljadu godina kasnije, ali za sud. Tu veliku istinu o budućoj sudbini svakog čoveka istakao je Isus ovim rečima:

“Jer ide čas u koji će svi koji su u grobovima čuti glas sina Božijega, i izići će koji su činili dobro u vaskrsenje života, a koji su činili zlo u vaskresenje suda.” (Jovan 5,28.29)

“A ostali mrtvaci ne oživeše, dokle se ne svrši hiljadu godina. Ovo je prvo vaskrsenje. Blažen je i svet onaj koji ima deo u prvom vaskrsenju; nad njima druga smrt nema oblasti.” (Otkrivenje 20,5.6)

U ovom životu i na ovoj Zemlji opredeljujemo se ili za večni život, ili za drugu, večnu smrt. U dan suda Bog će dati svakome pravednu platu:

“Onima koji su trpljenjem dela dobroga tražili slavu i čast i neraspadljivost, život večni: A onima koji se uz prkos suprote istini, a pokoravaju se nepravdi, nemilost i gnev.” (Rimljanima 2,7.8)

Čovek kada umre on je u nesvesno stanju i duša ne postoji.

San - eufemizam za prirodnu smrt

Prva smrt ili prirodna smrt u Bibliji se stalno naziva snom ili počinkom.

“Tako čovek kad legne, ne ustaje više; dokle je nebesa neće se probuditi, niti će se prenuti od sna svojega.” (Knjiga o Jovu 14,12)

Psalmista izjavljuje:

“Pogledaj, usliši me, Gospode, Bože moj! Prosvetli oči moje da ne zaspim na smrt.” (Psalam 13,3)

A prorok Danilo piše:

“I mnogo onih koji spavaju u prahu zemaljskom probudiće se, jedni na život večni, a drugi na sramotu i prekor večni.” (Danilo 12,2)

Ovo je nepobitno svedočanstvo Staroga zaveta, a Novi zavet ni najmanje ne odstupa od toga. Isus naziva smrt snom. U vezi s Jairovom kćeri, koju je vaskrsao, čitamo:

“A on reče: ne plačite, nije umrla nego spava. I potsmevahu mu se znajući da je umrla. A on izagnavši sve uze je za ruku, i zovnu govoreći: Devojko! ustani! I povrati se duh njezin, i ustade odmah.” (Luka 8,52-55)

Nagoveštavajući učenicima smrt svoga prijatelja Lazara, Isus je rekao:

“Naš prijatelj Lazar zaspa, ali idem da ga probudim.” (Jovan 11,11)

“Onda mu rekoše učenici njegovi: Gospode, ako je zaspao, ustaće! A Isus im reče za smrt njegovu, a oni mišljahu da govori za spavanje.” (Jovan 11,11-13)

Kad govori o mučeničkoj smrti prvog hrišćanskog mučenika Stefana, jevanđelista Luka upotrebljava izraz san:

“I zasipahu kamenjem Stefana koji je prizivao Boga i govorio: Gospode Isuse, primi moj duh. Onda pade na kolena i povika veoma glasno: Gospode, ne zapiši im ovaj greh. Kad to reče, usnu.” (Dela 7,59.60)

U grčkom tekstu Novog zaveta sedamdeset puta pojavljuje se izraz “san” kao sinonim za smrt (Matej 9,24; 27,52; Marko 5,39; Luka 8,52; Jovan 11,11-13; Dela 7,60; 19,36; 1. Korinćanima 7,39; 11,30; 15,6.18.20; 1. Solunjanima 4,13.14.15; 2. Petrova 3,4).

Druga smrt

Druga smrt je kazna za neoproštene i neokajape grehe. Ta smrt se ne sme zameniti s prvom ili prirodnom smrću, koja pogađa sve ljude zbog Adamovog prestupa. Posle prve smrti sledi vaskrsenje, a nakon druge smrti, koja je kazna za lične nepokajane i nepriznate grehe pred Bogom, nema nikakvog svesnog nastavljanja života. To je prestanak života, vraćanje u ništavilo. Zato treba praviti razliku između prve i druge smrti. Mnogi to gube iz vida, jer nedovoljno poznaju nauku Svetoga pisma. Druga smrt znači potpuno uništenje cele čovekove ličnosti:

“A bezakonika će nestati sasvim; natražje će se bezbožničko zatrti.” (Psalam 37,38)

“A odmetnici i grešnici svi će se satrti, i koji ostavljaju Gospoda, izginuće.” (Isaija 1,28)

Biblija jasno govori o dve smrti i dva vaskrsenja. Prva smrt ili prirodna smrt pogađa sve ljude, dobre i zle, kao posledica Adamovog prestupa. Posle prve smrti sledi vaskrsenje, i to za dobre i zle, s tom razlikom što će oni koji su “umrli u Hristu” (pokajali se za svoje grehe i živeli moralno) ustati u dan Hristovog drugog dolaska i primiti nagradu - večni život; a oni koji su “umrli u svojim gresima” (nisu se pokajali i promenili svoj beskoristan život), ustaće u drugom vaskrsenju, hiljadu godina kasnije, da prime kaznu - večnu pogibao, večnu smrt. Pred nama se nalaze dva puta: put vere u Hrista i poslušnosti Božjem zakonu, koji vodi u život, i put neverstva i neposlušnosti, koji vodi u smrt. Bog nas poziva da izaberemo život. Izabrati život znači pokajati se Bogu za grehe i promeniti život na dobro, pa tako postati novi čovek. Isus je kazao Nikodimu, članu jevrejskog Velikog veća:

“Zaista, zaista, ti kažem: ako se ko nanovo ne rodi, ne može videti carstva Božjega.” (Jovan 3,3)

Onaj koji je rođen samo od telesnih roditelja, umreće dvaputa, a ko je dvaput rođen, od telesnih roditelja i odozgo, od Svetog Duha, umreće jedanput - zaspaće u Hristu, posle čega sledi buđenje ili vaskrsenje u večni život Velika je prednost živeti. Zato izaberimo život!